Вратимо игру деци Београда

Током двадесетог века медији су доживели огроман раст и постали једна од најјачих сила модерног друштва. Једна од првих последица распростирања медија јесте

преношење одређене културе као суме начина живота, вредносних оријентација, стила живота, погледа на свет. Нови миленијум представља прекретницу у разним

областима развоја друштва и цивилизације, у чему дигитални медији имају можда и највећу улогу. У визуелној култури мас-медија њихове представе одређују схватање

света, осећаја личног идентитета и пола, стил и начин живота.

Масовни медији су поред сфере потрошње, слободног времена и стила живота, главни преносиоци масовне културе, с тим што њихова заступљеност и конзистентност у

данашње време представљају један од најефикаснијих агенаса преношења исте. Међутим, слика коју медији чине не мора се поклапати у потпуности са реалношћу.

Понекад је то одступање и огромно, толико да се медијска слика и реалност разликују у суштини.

Социолози и теоретичари медија се генерално слажу да медији, а нарочито електронски-дигитални, на челу са Интернетом, утичу на мишљења људи и да су веома

важни за формирање система вредности и ставова , где посебно осетљиву категорију представљају деца. Све оно што окружује и што заокупља њихово време утиче на

развој и формирање личности. Ово је нарочито изражено због тога што се деца налазе у стадијуму животног развоја када усвајају норме, принципе, формирају своје

мишљење и став о нечему и врло често нису у стању да буду (довољно) критички настројена према појавама у својој околини. То истовремено значи да породица и образовне установе морају бити свесне своје улоге у троуглу који формирају са медијима. Наиме, медији могу имати и позитиван и негативан утицај на различите области дечијег развоја. Да ли ће до негативних ефеката доћи, зависи од бројних фактора и начина на који се медији користе.

Готово свако дете је у већој или мањој мери свакодневно изложено утицају медија, нарочито дигиталних, у оквиру дигиталног простора који их окружује. Деца углавном бивају изложена дејству електронских медија већ у првим годинама свог живота, а надаље утицај медија на децу постаје све већи. Медији, нарочито Интернет и паметни мобилни телефони, налазе се свуда око њих: у кући, у школи, на улици, у аутомобилу, на саобраћајним станицама и аеродромима, у кафићима, а навикавање на медије дешава се брзо и неприметно. У развијеним и средње развијеним земљама (каква је Србија) све мање је деце које доминантан део слободног времена проводе напољу, у игри са вршњацима, а све више је деце која сате проводе уз мобилни телефон и Интернет, у тзв. виртуелном свету, уз садржаје и програме који најчешће нису прилагођени њиховој животној доби и потребама. У веку брзог развоја технологије и ужурбаног темпа живота који нам она намеће, тешко је макар и на дан одморити од паметних уређаја. Старије генерације су биле принуђене да детињство проводе забављајући се играма које су сами осмислили, развијајући машту и креативност. Паркови су некада ницали ни од куда, деца су трчала, скакала, падала, челичила су се за неки будући живот. Таква деца су знала да играју друштвене игре, да комуницирају, да задрже пријатељство, била су креативна и безбрижна. Данас је све то замењено друштвеним мрежама на Фејсбуку (Фацебоок), Тwиттер-у, Инстаграну, Тик-Току. Игрице у парковима замениле су игрице на компјутерима, таблетима. Разговори са пријатељима замењени су четовањима. Физичко је замењено другим предметима, деца све више постају пасивна и без кондиције. ДЕЧЈЕ игре су биле и остале јако важне како за физички, тако и за интелектуални развој детета. Кроз игру су се деца упознавала, зближавала, такмичила и развијала. Некада популарне дечје игре као што су жмурка, прескакање ластиша, ринге ринге раја, данас је углавном заменио виртуелни свет, рачунари, таблети и мобилни телефони. И док је ластиш био резервисан за девојчице, а игра кликерима за дечаке, ипак, постао је велики број игара које су малишани играли заједно. Данашња деца готово да и не проводе време у парку, спортским теренима и дворишту. Када им неко спомене игре попут: труле кобиле, жмурке, ледени чича, ћораве баке, глуви телефони и слично, готово да нису чули за њих. Иако Интернет има изражене позитивне ефекте на друштво, узроковао је бригу везану за приватност, порнографију, Интернет криминал и виртуелну заједницу. Његова лака доступност подразумева веће ризике и опасности за омладину спрам других форми медија. Деци се путем Интернета нуди много садржаја: криминал и насиље, секс, гламур, интриге и слично су садржаји који доминирају у овим медијима и који веома негативно утичу на формирање (нарочито младих) личности. Све је мање садржаја који су васпитно-образовног карактера, у којима учествују сама деца и надмећу се својим знањем, садржаја у којима деца креирају програм и обрађују оне теме које су им занимљиве. Дечји, културни и образовни програми губе проценте у укупном медијском садржају насупрот забавних садржај. Да би повећали своју посећеност, Интернет сајтови се не уздржавају од објављивања прилога о злочинима међу малолетницима и генерално садржаја која су препуни злочина, криминала и крви, иако су упознати са чињеницом да толика количина негативних информација може да изврши лош утицај на развој малолетничке деликвенције. Проблем лежи у томе што више идоли нису храбри и морални, него богати, певачи и певачице, успешни спортисти и људи са естраде. У познатој студији Алијансе за детињство Фоол’с Голд наводи се широк спектар потенцијалних ризика и развојно ометајућих фактора које дигиталне технологије могу имати на предшколску децу, укључујући здравствене ризике као што су телесни деформитети, очни проблеми, гојазност и електромагнетна радијација; недостатак мотивације и самоконтроле, емоционална отуђеност и социјална изолованост, недостатак креативности, осиромашени језик и лоша концентрација. Поред ових, последице могу бити и у пољима која нису тако очигледна. На пример, на стварање слике о себи, формирање полног идентитета и однос према сексуалности. Када је реч о излагању деце и младих ризицима на интернету у Републици Србији, у Извештају УНИЦЕФ-а пише да се 62 одсто старијих основаца и 84 одсто средњошколаца, барем једном изложило неком од ризика на интернету. Основни облици ризичног понашања јесу дељење личних података, комуникација и сусрети са непознатим особама. Најчешће ризично понашање у обе узрасне групе било је прихватање позива за пријатељство на социјалним мрежама од непознатих особа (43одсто старијих основаца и 71одсто средњошколаца).

Према истраживању компаније Вип мобајл које је спроведено онлајн у априлу 2018. године, свако друго дете од 7 до 15 година у Србији проведе више од 4 сата дневно на интернету. У истраживању је учествовало око 2000 родитеља. У резултатима овог истраживања наводи се да деца углавном приступају забавном или едукативном садржају на интернету, међутим деци је за развијање социјалних и емоционалних утисака неопходно да време проводе са својим вршњацима уживо, а не искључиво у виртуелном дружењу, додаје се у резултатима. Интеракција са вршњацима је важна за учење. Кроз дружење дете учи о себи и о другима. Учи како да се прилагоди окружењу, постави границе, заузме се за себе, решава сукобе на конструктиван начин, учи шта је пожељно, а шта неприхватљиво понашање. Једном речју, стиче низ животних вештина. Управо ове социо – емоционалне вештине све више мањкају генерацијама које одрастају уз паметне телефоне, сматрају психолози. Показало се да би чак 76 одсто родитеља волело да има већу контролу над садржајима којима приступају њихова деца. Ово је добар показатељ да су деца често сама препуштена проблемима које носе дубине интернета. Прекомерно проведено време на интернету може бити најгори непријатељ дечијем развоју. Оно што је сигурно је да се време проведено пред екраном одвија науштрб времена проведеног у интеракцији са окружењем које је од пресудног значаја за правилан психофизички развој. Свест о себи, о сопственој вредности, емоционалне вештине, мисаоне функције, говор итд. развијају се кроз размену прво са мајком, тј. родитељима, а касније и другим особама из дететовог блиског окружења. Модерне технологије, колико год да је квалитетан и интерактиван садржај који нуде, никада неће моћи да буду замена за ову интеракцију, јер се она не одвија само речима, већ и суптилном невербалном разменом (погледом, додиром, тоном гласа, емоцијама). Недостатак социјалних вештина и формирање лажне слике могу лако да уведу дете у апатију, безнађе, пад расположења. Према резултатима истраживања „Деца Европе на интернету” из 2019. године показало да чак трећина ученика у Србији има проблеме због количине времена које проводи на интернету, да због тога улази у сукобе са породицом или пријатељима, занемарује основне биолошке потребе као што су потреба за храном или сном. Честа употреба телефона и код одраслих, а код деце нарочито, производи слаб фокус и менталну лењост. Дете у реалним ситуацијама очекује исти ниво и врсту стимулације коју добија преко паметног телефона (што није могуће), те дете тако има проблем да одржи фокус и све му јако брзо досади. Ово постаје посебно видљиво када оно крене у школу. Проблеми са одржавањем пажње, учењем, усвајањем почетног читања и писања се делимично могу приписати недовољној интеракцији детета са његовим природним физичким, као и социјалним окружењем. Данас деца већ од 6 године живота поседују моблни телефон. Деца узраста од 10 година већ имају отворене профиле на друштвеним мрежама где ступају у комуникацију са пријатељима, али и непознатим људима. Поред тога, друштвене мреже су наметнуле погрешан систем вредности који деца брзо и лако усвајају. Па тако смо, неретко на друштвеним мрежама изложени пропаганди голотиње, криминала, вештачког самоулепшавања и слично. Појавили су се и тзв.изазови који су се масовно проширили на друштвеним мрежама у целом свету, те су деца, у тежњи да буду „прихваћена“ у друштву одазивала на ове изазове тако што су им се подвргалавала доводећи сопствене животе у опасност. Неретки су и случајеви деце која су изложена сајбер насиљу, као и случајеви деце која пате од депресије или анксиозности изазване (не)реалним животом на друштвеним мрежама. Дечје схватање је да вредиш онолико олико пријатеља или пратилаца имаш на друштвеним мрежама. У последње две деценије интернет је постао део свакодневног живота. Нема сумње да тај начин преношења и размене података доноси многобројне могућности за децу у погледу развијања комуникационих вештина, образовања, социјалног укључивања. Међутим, све раширенији облици сајбер криминалних активност попут крађе идентитета и информација, затим све раширенија дечија педофилија, сајбер малтретирање, вршњачко насиље и вређање, само су неке од негативних активности које се одвијају у сајбер простору и које угрожавају безбедност деце и младих. Идеја пројекта „Вратимо игру деци Београда“ је подизање нивоа информисања грађана Београда, пре свега родитеља, о опасностима која вребају на друштвеним мрежама и подизање нивоа свести грађана о последицама које прекомерна и неконтролисана конзумација друштвених мрежа има на физички, ментални, психички, социјални и емотивни развој деце