SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (5/9) – DRAŽENKO MITROVIĆ DRUGI DEO
(26.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.
U ovom izdanju serijala Sanjamo i osvajamo medalje, dajemo drugi deo portreta o Draženku Mitroviću, jednog od naših najuspešnijih paraolimpijaca.
Po dogovoru, obreli smo se na Bežanijskoj kosi, u stanu koji je naš domaćin, reprezentativac Srbije Draženko Mitrović, zaradio svojim uspesima. U ovom stanu je od 2012. godine. Pre toga, bio je u domu za odrasla invalidna lica…
U ovom stanu nalazi se prava riznica trofeja. Prvi datiraju iz 2005. godine. Draženko je ponosni osvajač preko 20 medalja sa evropskih i svetskih prvenstava, kao i paraolimpijskih igara.
A Draženko, iako poznat kao paraatletičar, takmiči se u košarci, uspešno! Ipak, atletika je ta koja je stavila ime Draženka Mitrovića na postolje uspešnih. On je prvak Evrope, prvak sveta, svetski rekorder u bacaniju diska, i taj rekord i dalje stoji, neoboren.
Iako svesni da je pitanje o najdražem odličju pomalo prozaično, ipak, Draženko pokazuje na medalju iz Pekinga kao možda najdražu, jer je nju posvetio pokojnom ocu, koje preminuo tek koji mesec pre Paralimpijskih igara u Pekingu.
Ipak, smatra da sve te medalje u koje gledamo, imaju za Draženka poseban značaj. Ova odličja okrenula su njegov život na lepšu stranu.
– Pored toga što svaka medalja ima svoj značaj, isto to ima i sam sport! Sport je jako bitna stvar. To bih poručio mladima, uostalom i mnogim ljudima. Džaba i medalje i rezultati, ako se nisi samim tim sportom oplemenio i postao bolji čovek. To je zapravo pravi cilj, da pored osvajanja medalju, postaneš boljij čovek. Taj sport te jednostavno oplemeni. I to jeste poenta sporta.
Draženko je poželeo da nam pokaže jedan sasvim drugačiji suvenir, nama potpuno neočekivan. Suvenir koji su lekari iz njega izvadili. I, kao da nas je Draženko time vratio na sam početak svoje priče.
– Ovo je zrno koje je bilo u meni devet godina. Bila je 1998. godina, kada su ga ovde, u Beogradu, na VMA, izvadili iz mene. Do dan danas ovo zrno imam ovde sa sobom, kao svojevrsni podsetnik na trenutak kada me je u desetoj godini života stavilo u kolica.
Ipak, na samom kraju razgovora kaže da može za sebe da kaže da je srećan čovek.
– Samim tim što ja gledam život kao jednu lepu stvar. Naš život nam je dar da ga živimo i nema reprizu, i treba da ga živeti. Jednostavno treba u ljudima gajiti i izvući iz njih ono što je dobro – kaže Draženko uz potvrdu, još jednom, da je on i posle svega srećan srećan.
FOTO – SCREENSHOT