SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (9/9) – ŽELJKO DIMITRIJEVIĆ DRUGI DEO

(28.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke. U ovom izdanju serijala Sanjamo i osvajamo medalje, dajemo portret Željka Dimitrijevića srpskog atletičara i paraolimpijca. Najčešće se takmiči u bacanju čunja. Na Paraolimpijskim igrama u Londonu Željko Dimitrijević je oborio svetski rekord u bacanju čunja i osvojio prvu zlatnu medalju za Srbiju.

U Zemunu, gde Željko danas živi, iza zgrade ima jedna livada, gde su zapravo uslovi za trening rezultat čiste improvizacije.

– Bolje nemamo. Imamo bacalište, u domu za odrasle, ali ovde mi je jednostavnije, tu mi je pored zgrade, da ne idem svaki dan u auto, iz auta, ponovo nazad. Jednostavnije mi je ovde da improvizujem prostor za bacanje, koji smo sredili, malo pokosili, ali šta da radimo, sve je to sastavni deo jednog mukotrpnog rada, koji se i na ovaj način odražava – kaže skromno Željko.

On veruje da će livada iza zgrade biti mesto za trening sve dok ne dođe neki investitor da to otkupi i da podigne neku zgrada. A onda? „

– Onda ćemo naći neku drugu livadu koja je najbližai da pokažemo ljudima kako se uz trud, rad, energiju, upornost, sve isplati na kraju,u životu. Znam da kažem, svako nas ima svojih minuta. Ne možemo svi da budemo doktori, ne možemo svi da budemo hirurzi, ne možemo svi da budemo naučnici, a ne možemo ni svi da budemo sportisti. Ali, svako ima svojih minuta u životu! Dali će ih prepoznati, dali će ih naći, i da li će ih maksimalno iskoristiti, to zavisi samo od njih samih. I to nema veze s time da li je taj neko osoba sa invaliditetom ili bez invaliditeta. Neko u životu uspe, neko manje, a neko nikako. Najgori su oni koji i bez ikakvog invaliditeta ili sa invaliditetom legnu u krevet, gledaju u plafon, kukaju nad sudbinom, svi su im krivi, a neće ništa da učine da bi to promenili – odlučan je Željko.

Boraveći u sadašnjem Željkovom domu, stanu za koji je, zahvaljujući svojim sportskim uspesima, zaradio i kupio, primećujemo nešto veoma zanimljivo, a to je da on potpuno samostalno funkcioniše. Na pitanje kako je to uspeo, uzimajući pre svega u obzir ozbiljnost i težinu povrede, Željko ističe da je poenta da se vremenom postaneš što samostalniji.

– Da što manje zavisimo od drugog s obzirom da je situacija takva kakva jeste, da ostajemo osobe sa invaliditetom, koje moraju da koriste pomagala, invalidska kolica, da li sa elektromotorom ili obična. Poenta je da što manje zavisimo od drugog, da li će neko da nam donese, da nam pruži, da nam spremi, da nam namesti krevet. Ja sam od samog početka želeo da što manje zavisim od drugog. Živeo sam sa bakom, baka je potom umrla i nisam mogao da se oslonim ninakoga, a pogotovo ako mi taj neko sutra ne počne da prebacuje kako mi je uradio ovo, ili ono. Tako da sam želeo da izvučem neki maksimum iz sebe, da se osamostalim – kaže Željko.

A živeo je po domovima, u domu za stare u Aleksincu, u domu za odrasla invalidna lica u Zemunu i nije ni mogao da razmišljao tome da živi samostalno, jer nije imao sredstava da kupi sebi neku nekretninu koja će biti pristupačna samo njemu.

– Zahvaljujući sportskim rezultatima, ta prilika mi se ukazala i želeo sam da probam taj samostalan život, da imam pravo na personalnog asistenta, imam geronto-domaćicu. Iako geronto-domaćica dolazi od ponedeljka do petka, sat, ipo ili dva svakog dana, očisti, oriba, namesti krevet i još neke sitne osnovne potrebe, sve ostalo radim sam! Podgrejam sebi hranu, uzmem iz frižidera šta mi treba, skuvam kafu za sebe, za komšije, za drugare koji dođu kod mene, samostalno odem, prebacujem se iz kreveta u kolica, i iz kolica u krevet i to mi mnogo znači, da mogu samostalno da živim – objašnjava Željko i priznaje da mu je bilo mnogo kada je posle toliko godina rada, i pre tog, teškog života, mogao da uđe u svoj stan.

– Čudno, ali i mnogo lepo. Ja nikad nisam mogao da razmišljam o tome da ću nekad imati nešto svoje i da mogu samostalno da živim. Domski život ima neke druge prednosti zbog druženja i toga da ima nas sličnih po povredama ili po dijagnozi. Drugačiji je društveni život…Ovde se oslanjaš i prepuštaš samom sebi i imam one potrebe i one probleme koje ima sav normalan svet. Ja do tada nisam razmišljao o tome da li ću da operem veš, da uključim mašinu, da li će da mi dođe račun za struju, da li će mi doći račun za vodu, da li sam to platio, da li nisam, da li treba da kupim prašak za pecivo, neko brašno da se ispeče proja ili šta već. To su te neke male sitnice koje se u normalnim uslovima ne primećuju, a mene to ispunjava, da vodim računa, da sve to bude na svom mestu – kaže Željko.