FABRIKA ZDRAVLJA (6/8) – KOMUNIKACIJA SA TEŠKIM BOLESNICIMA
– Ja sam dugo radila na Institutu za onkologiju i radiologiju u Srbije, sa pacijentima svih uzrasta, od dece do ljudi u trećem dobu. I zaista, na osnovu tog svog iskustva, kliničkog iskustva, iz prakse, razlika je kada radite na klinici, u referentnoj ustanovi, kada se svakodnevno suočuvate sa zaista pravim dramama ljudskim, individualnim, porodičnim, kada saznaju dijagnozu maligne bolest, kada saznaju da moraju da prolaze kroz proces lečenja i, na žalost, sa nekim pacijentima i u fazama kada im se saopšti da lečenja više nema i da se lečenje završava, da, zapravo, efekat izlečenja nije postignut. Tako da su to izuzetno stresni i krizni trenuci – kaže na samom početku razgovora o ovoj temi Tamara Klikovac, psihoonkolog.
– Ono što radite kada ste u instituciji, radite, zapravo, psihoško-krizno intervenisanje i pokušavate da pomognete pacijentima da prevladaju strahotu, te vest koje su dobili i da se, nekako, koliko god je moguće, integrišuju, emotvno stabilizuju i, nekako, nastave život dalje. Potpuno je drugi način rada kada sarađujete sa udruženjima pacijenata, koja čine pacijente koji su izašli iz zdravstvenog sitema, koji su zdravi, koji su dobro, koji su, samim tim što su zdravi i osnaženi, motivisani da pružaju psihološku pomoć i ne samo psihološku, nego i druge vrste pomoći i podrške drugim pacijentma. E, onda se i oni osnažuju, njima treba pomoć i podrška, i svakako da im treba i neka vrsta edukacije, po neka radionica, i već nešto šta je njima u ovom trenutku u fokusu – svedoči naša sagovornica.
Tamara Klikovac, psihoonkolog, ipak ističe da je mali broj toliko snažnih i jakih bivših pacijenata, ne samo onkoloških, nego i u oblast drugih progresivnih i degeneratvnih bolest, koji su spremni i dovoljno emotvno snažni i jaki da budu na toj prvoj liniji pomoći i podrške. Obično udruženja pacijenata u Evropi, i u svetu, angažuju profesionalce, a kada delegiraju iz svojih redova, iz redova pacijenata, one koji će se baviti pružanju psihosocijalne, psihološke, socijalne pomoći i podrške, onda ih edukuju, osnažuju i mnogo rade sa njima.
– Prvo da ne bi projektovali svoju priču na pacijenta s kojim rade, da ne bi gledali to iz svog fokusa ‚moja priča i ja‘, pa sad ako je meni ovo bilo potrebno, i ako sam i ja ovo prošao, proći će i neko drugi, i nekom drugom to treba. Dakle, edukujuju ih da budu pravi savetnici, šta da kažu, kako da kažu, kako da pokažu empatiju, ali isto tako kako da zaštite i sebe u tom razgovoru. Dešavalo mi se da mi članovi udruženja pacijenata kažu – ijao, znate, mi smo otšli na odeljenje, ili smo bili u holu u bolnici, ili smo bili dežurni, ili smo s nekim pričali telefonom, i bili smo isceđeni, potpuno, posle tog razgovora, koji je prosto tekao tako da nisu postavili ni granice, ni pitanja. Znate, nisu se snašli! Jednostavno moraju da se osnaže i da nauče, i da budu izvor pomoći, podrške i osnaživanja drugima da to urade na jedan profesionalan način – poruka je naše sagovornice.
Kako pomoći kada se suoče sa dijagnozom? Gotovo većina pacijenata će vam reći da je prvi krizni trenutak bio onaj period pre dijagnostke koja je zakazana, i nekakav period sumnje, da postoji mogućnost…
– Da, to je jedno napeto i teško čekanje, sati i dani koji prolaze, i, naravno, sam trenutak suočavanja kada stgne određeni nalaz ultrazvuka ili magnetne rezonance, i tako dalje, kada se potvrdi dijagnoza… To je im je bilo najteže, najstresnije, i mi, psiholozi, tu prvu fazu suočavanja sa tako teškom vešću zovemo jednim stanjem šoka, koji može da traje od 24 do 72 sata, nekoliko dana. Već nakon tog prvog udarca i prvog šoka, ljudi se nekako priberu, stabilizuju i nastavljuju dalje. Naravno, zavisi sve od načina koji su saznali dijagnozu, ako je lekar dovoljno saosećajan i empatičan, odvoji vreme i pažnju i adekvatno iskomunicira sa pacijentom i sa članom porodice koji je pratnji, definiše sve dalje korake s kojim će se pacijent suočiti tokom svog lečenja… Tada pacijent mnogo brže izlaze iz stanja šoka – kaže naša sagovornica. Ona dalje istče da se pacijenti nakon takvog pristupa, brže stabilizuju, fokusiraju, raščlane šta je bitno, šta je nebitno, svesni su i negde imaju u vidu svoje emotvno stanje. Prosto donose racionalniju odluku da se bore i da budu hrabri, i staloženi, i stabilni, i pametni, i racionalni u tom procesu lečenja. Međutm, ukoliko pacijenti na neadekvatan način saznaju dijagnozu, ako saznaju tako što će im neko preko šaltera dati, i samo oni pročitati, a ne znaju, pa guglaju, pa zovu i traže mišljenje od hiljadu nekih različith lekara, različith specijalnost, koji možda nisu kompetentni za onkologiju, to je onda već uvod u jednu ozbiljnu psihološku krizu.
– Takav pacijent može da pokazuje različite vrste mehanizama odbrane i neke disfunkcionalne mehanizme prevladavanja, da negira, ili potiskuje, ili odlaže javljanje lekaru, ili ima otpor da ode, ili manifestuje različito osećanje ljutnje, gneva, besa, i koje se onda projektuje i na lekare i na institucije i na državu i na članove porodice – objašnjava Klikovac.
Zato je posebno važna dobra i kvalitetna edukacija i lekara i medicinskog osoblja, koja saopštava tu prvu dijagnozu. Ne mora da bude samo onkološka, nego bila koja progresivna, teška bolest, koja će iziskivati jedan duži vremenski period lečenja i posvećivanja lečenju.
– Mi smo pokrenuli jednu edukaciju medicinskog osoblja u Srbiji upravo o tome kako komunicirati sa pacijentima, gde pokušavamo da sve one koji su zainteresovani, od primarnog do tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite, edukujemo šta znači dobro i kvalitetno komunicirati sa pacijentom. Mislim da mi to u Srbiji zaslužujemo, da kao potencijalni pacijenti, imamo takve lekare, takvo ljubazno i posvećeno medicinsko osoblje. Naravno, važno je da se i mi edukujemo, da znamo kako da dođemo do određenih informacija i kako da se ponašamo u zdravstvenom sistemu – poručuje na kraju razgovora o ovoj temi Tamara Klikovac, psihoonkolog.
