MINUT ĆUTANJA… ZA EVROPSKI PARTIZAN

(29.08.2024)- Pre nepunih dva dana malo ko je verovao da Partizanu može da se dogodi ovo što se dogodilo- od kvalifikacija za Ligu šampiona do Super lige Srbije u nešto više od 45 dana! Ni najvatreniji navijači “crno- belih” više ne znaju da li da se raduju ili tuguju? Evrope nema, novca od UEFA takođe, ali ni nervoze od potencijalnih daljih poraza od rivala renomea daleko ispod Partizanovog ili barem onog renomea Partizana od pre nekoliko godina…

Sta sada? Niišta, reći će većina. Sad barem znaju u Humskoj na čemu su, pošto su “na talonu” samo prvenstvo i kup takmičenje. Spram toga valja konačno napraviti tim, videti ko sve definitivno ide, ko dolazi i s čime definitivno raspolaže trener Stanojević. Nije ni njemu lako. Pokušava, kombinuje, “krpi” određene pozicije, pa u tim kombinacijama logično i on greši. Mada nije on kriv što ni iz nekoliko izglednih pozicija u dve utakmice ne pogodiš mrežu osrednje belgijske ekipe, koja trenutno baš i nije blizu vrha tamošnje lige. Preciznije, bliže je začelju, pošto renovirani tim našeg Stefana Mitrovića trenutno drži 11 poziciju, u konkurenciji 16 ekipa. I popularni Indijanci su ostali bez najboljih igrača, stigao je novi trener, sklapa se tim još uvek, ali se i prolazi u Evropi. Kako- tako…

A Partizan? Nikako! Najizglednija šansa je propuštena protiv Lugana, kada su Stanoje i njegova četa imali nekakv “momentum”, ako se to može tako nazvati. Na sve to još Saldanja mislima odsutan, pa povređen, Kalulu nezadovoljan i kažnjen, majstor Natho zbog godina igra tek po desetinu minuta… U pojedinim momentima određena inostrana “pojačanja” bukvalno tumaraju terenom, ne znajući ni gde “teraju” ni šta rade. Ni ko ih je doveo i pružio im priliku da to što nemušto rade, rade upravo u “crno- belom” dresu. Ide Saldanja, ide kapiten Marković, ali (za sada) ne idu mnogi koji bi trebali. S kartom u jednom pravcu i dodatnih 100 evra u džepu pride, da im se nađe. Da se slučajno ne vrate…

Posle tog evropskog “minuta ćutanja”, definitivno se u Humskoj mora sve ispočetka. Jer, što reče jedan veliki “grobar” Boske, nisam verovao da ću ikada navijati da ispadnemo i da se sve uruši pa da krenemo od nule! Zvuči rigidno, ali nije Boske jedini navijač koji tako razmišlja. I nije jedini koji zna da ima tu mnogo ali i ako…

Recimo, AKO se stvarno ne okrene Partizan svojoj deci, onda je sve ovo gore navedeno uzalud! Zoran Alilović i ostali klinci sigurno bi dali mnogo više od De Medina, Gohova, Grimalada i drugih. Barem ljubav prema klubu, ako ništa drugo.

AKO se u glavama rukovodećih ne promeni nešto, uzalud je sve. Da, pozivaće se mnogi na politiku, situaciji, državnim projektima i šta sve ne, ali … To je sada ono ALI i AKO. ALI AKO se vrhuška kluba ne bori i izbori za boljitak, ko će? AKO je i sam Stanojević na jednoj konferenciji izneo sve što mu je na duši, pa i potvrdu da Partizan ima pomoć države, onda se malo mora pospremiti i po sopstvenoj loži..

Dakle, od kuknjave na sve i svašta, opravdanja o svemu i svačenu, nema ništa! Postoje valjda neke mudre glave, koje ne moraju biti ultimativno sede, u upravi i klubu, koje će napraviti nekakav realan peto ili desetogodišnji plan, koji će ponovo angažovati nekog novog Čika Trbu (ko ne zna to veliko ime neka se raspita), koji će doživeti da neki novi Vukčevići, Jovetići, Vlahovići, Pavlovići i drugi klinci zablistaju u prvom timu, koji će stabilizovati klub u svakom smislu, koji će vratiti navijače. U suprotnom… Mašti na volju.