SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (1/9) – MITAR PALIKUĆA

(23.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.

Išli su putem kojim se ređe ide, putem posutim trnjem, sa mnogo na prvi pogled nepremostivih prepreka. I kada su drugi odustajali, oni nisu! Sopstvenom čeličnom voljom i mukotrpnim radom uspeli su da postanu sportisti kojima se Srbija ponosi i koji pronose slavu naše zemlje širom sveta.

Posle Zlatka Keslera, naš najuspešniji parastonotenister je Mitar Palikuća, koji se može pohvaliti da ima odličja sa sva tri najvića takničenja – paraolimpijskih igara, evropskih i svetskih šampionata. Ipak, njegov najveći uspeh je divna porodica, u kojoj nalazi motiv da se bori i dalje i daje još više za stonoteniskim stolom.

Mitar je rođen u Štitaru kraj Šapca i bio je izuzetno talentovan futbaler, a ostaće upamćen i po tome što je na jednoj utakmici postigao čak 10 golova. Sanjao je Palikuća da krene stopama svog slavnog zemljaka Miroslava Đukića, ali je ipak smatrao da je posao u vojsci sigurniji. Tih i nenametliv, ovaj naš šampion je službovao u nekoliko mesta, a onda je na red došao i Šabac.

Samo tri sedmice nakon nove prekomande, Mitar je dobio zadatak koji je morao da izvrši.

– Te 2001. godine bio sam na raznom mestu i došao je poziv da treba da se ide u kasarnu Užice, pošto je jedno naše vučno vozilo, koje je krenulo za Podgoricu, imalo defekt. Trebalo je da odnesemo neku opremu, da kažem na moju nesreću ili na sreću kolege koji je trebalo da ide. Zvali su mene, ja sam naravno prihvatio to naređenje, otišli smo za Užice, obavili taj zadatak i pri povratku, kada smo se prelazili taj potez od Užica do memorijalnog spomenika, pri malo većoj brzini, ja i vozač smo sleteli, isprevrtali se i… ja sam povredio kičmu – svedoči Mitar.

Kad su to sve javili majci, i kad je otišla na VMA, seća se da je bila svesna sve do trenutka kada je ušla u bolnicu, i u sobu, tu joj je pozlilo. Majka Mitrova priča nam da se kao kroz maglu seća reči glavne sestre zar je morala da dolazi.

– Pa čekaj, ja sam majka, zato sam i došla. I muž mi kaže, ‚ajde idemo, nećemo mu se javljati. Taman posla da odemo, da se ne javimo… I prvo što sam videla te njegove noge koje su od udaraca bile plave – seća se majka Mitrova.

– I onda sam ga pitala, zašto su ti modre noge, a on kaže, ‚pa mama od cipela, kao, tih vojnih. I , ne znajući, ja mu pipam noge, ali on nema osećaj,  i ne znaju da će tako ostati do kraja života – kaže majka, a na to otac Mitrov dodaje – Ona je hrabra, a ja, ja ne bio, ja sam mekan.

Kao mali, Mitar je igrao stonji tenis na Železničkoj stanici u jednoj čekaonici. Tu se, verovatno, prvi put sreo sa reketom i lopticom. Ipak, pitamo Mitra otkud baš stoni tenis, kao životno opredeljenje, nakon nesreće 2001?

– Kad sam bio manji, tamo gde sam odrastao, na Železničkoj stanici, kao što ste rekli, imali smo tu jednu veliku čekaonicu. Kada nisam imao neko društvo, ja sam odlazio dole, pikao tu neku običnu lopticu. Tako da se, verovatno, vremenom taj neki osećaj stekao – priča Mitar.

U osnovnoj školi se veoma kratko „družio“ sa tom lopticom, kao i u srednjoj školi. A posle nesreće, baš na toj Železničkoj stanici on i kolege od oca napravili su jedan sto…

Za prvi turnir, koji se održava svake godine u Šapcu, u aprilu, Mitar je otišao u tadašnju robnu kuću, kupio reket i krenuo na turnir, da igra, rekreativno.

– I moram da kažem da to nije bilo baš bez veze. Imalo je nekog smisla, da bi se to kasnije nastavilo – objašnjava Mitar.

Sa njim smo se obreli u Šapcu, njegovom gradu, i udruženju paraplegičara Mačvanskog okruga, na mesto odakle je Mitar krenuo u najveće visine kada je reč o stanom tenisu.

– Bila je 2006. godina, kada sam se učlanio u odruženje. Te godine prvi turnir u stonom tenisu je bio u Šapcu. Moj debi, da kažem, jer sam baš na tom turniru osvojuo bronzanu medalju. I tako je krenula ta moja priča koja i dan-danas traje – kaže Mitar.

Posle četiri godine provedene u stonoteniskom kluba Mačva, Mitar je odlučio da pređe u Novi Sad. Ali, na njegovo zadovoljstvo Mačva je uspeo da nastavi sa radom, šta više, domogao se nekoliko medalja na državnim prvenstvima.

A svi oni koji su bili u blizini Mitra, u Mačvi, bili su svedoci tom žaru u igri koji je pokazivao, i u volji. Mitar je vremenom postao model za Mačvu kakve igrače treba da odgaja, ili bar da dovodi, kako bi klub nastavio sa svojim uspesima. Ali, ko zna, možda se i Mitar ponovo nađe u okrilju Mačve…

Hodamo centrom Šapca. Idemo ka jednom objektu koji je odredio dalju sudbinu Milice i Mitra Palikuće. Reč je zapravo o jednoj lepoj ljubavnoj priči…

Izgleda da je Milica bila ta koja je uspela da zavede Mitra. On je, prema njenoj priči, redovno dolazio na kafu, posle treninga, u poslastičarnicu u kojoj je Milica radila. Sve je počelo sa pričom o mobilnim telefonima. I Mitar i Milica imali su iste modele. Reč po reč, i desi se da razmene brojeve. A jedan od razloga je bio taj da je Mitar, kada se vraćao kući, prolazio baš kroz Miličino selo…

– Ponudio mi je, kad završim sa poslom, da idem s njim do kuće. I tako smo počeli, prvo, da se družimo, ali, ne mnogo.“

– Samo šest meseci. I posle šest meseci, javila se hemija. Da kažem, sa moje, a, naravno, i sa Miličine. Ja sam ipak imao malu bojazan. Prvo, prihvatiti me takvog kakav sam, i eventualno, da to nešto ne bude, da ne kažem, kratkog daha – iskren je Mitar. I objašnjava nam da Mitar Palikuća, nije taj Mitar Palikuća, koji je danas. Danas je Mitar Palikuća i uspešan sportista, i uzoran suprug, otac. Bogu hvala. Ali tada je Mitar Palikuća bio samo jedan od mnogobrojnih sportista, koji su tek kasnije eksplodirali.

– Ja sam, ustvari, čula negde, za nekog Mitra Palikuću – kaže Milica i dodaje da je znala da je taj Mitar dobro igrao futbal, ali nije znala kako izgleda.

– Ustvari, kad mi je rekao da je Mitar Palikuća, ja sam rekla, ha-ha, da, da – seća se Milica.

– U početku, on bio moja najbolja drugarica, kafenisali smo i pričala sam mu sve moje tajne, životna iskustva. Bio je tu, kao neka podrška. Iskreno, mislim da me on usmerio na pravu stranu – kaže Milica i dodaje:

– I posle šest meseci, hajde da kažemo – napokon, priznali smo jedan drugom da mi nismo samo drugari. Konačno, ja sam njega zaprosila… E, to je zanimljiva priča. Tata i ja smo došli u kuću Palikuća na ozbiljan porodični razgovor. I na kraju, desilo se da sam ja njega zaprosila, i prenela preko praga, na dan veridbe. Preuzela sam ulogu. I to je ta divna priča – kaže Milica, uz osmeh koji se širio licem.

Venčali su se 2009. godine. Bračni život je započeo, ali i sportski. Počele su pripreme za Evropsko prvenstvo 2011. Pripreme koje su se održavale u Spensu, u Novom Sadu, učinile su da Mitar i Milica iznajme stan u ovom gradu, da ne bi često putovali na liniji Šabac – Novi Sad. Na sreću, ovaj potez se isplatio. Mitar se dobro pripremio.

Osvojio je 2 medalje na tom prvenstvu. I, to je Mitru i Milici dalo nadu u budućnost. Da ostanu baš ovde, u Novom Sadu, odakle je Mitar nastavio pobednički sportski put. Milica i on napravili su jedan dobar dogovor – da ona brine o kućnim stvarima, o deci, a on o sportskoj karijeri. Uspeh i na jednoj i na drugoj strani nije izostao, naprotiv. Medalje i troje dece.

Mitar Palikuća i danas ima isti ritam – trenira, radi, živi.

I poštuje porodicu.

FOTO – OKS/POKS