SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (3/9) – DRAGAN RISTIĆ
(25.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.
U ovom izdanju serijala Sanjamo i osvajamo medalje, dajemo portret Dragana Ristića. On je naš strelac, paraolimpijac, višestruki prvak Evrope i sveta, apsolutni rekorder, sportista mirne ruka, koji često je sa 10 metara pogađa najpreciznije 18-i deo millimetra. Zahvaljujući ovom sportisti, naša zastava dizala se na jarbolima širom sveta i često se intonirala himna „Bože pravde“.
Uglavnom zlatne medalje, Draganu su promenile život. Uskoro će se sa porodicom useliti u svoj novi dom, ali njegov najveći uspeh je supruga Snežana i sin Vlada. Tog nesrećnog marta 1999. godine, svi se nerado sećamo, a prohladno jutro, trenutak slabosti i nepažnje, Draganu su život promenili iz korena. Za Dragana život se promenio 18. marta 1999. godine, samo dan pre nego što je trebalo da ode na služenje vojnog roka u Podgoricu.
Ovde je nekada bilo drvo koje je udario automobilom, pokazuje nam Dragan to mesto nesreće.
– To je bilo negde oko 4 ujutro, kada sam krenuo, mart mesec, hladno, čak je snežić provejavao. Prethodnih nekoliko dana zaredom izlazio sam u grad, da što više vremena provedem sa drugarima, jer me je čekalo tih 12 meseci vojnog roka… I onda, kada sam se vraćao, poslednje čega se se sećam da sam bio u kolima – seća se Dragan.
Nekada na tom mestu nije bio semafor, te’ 99, bilo je drvo, velike krošnje, a ja jedino što se sećam da sam vozio kola. Sledeće je bilo da sam u bolnici… Posle, u razgovoru sa roditeljima, i sa drugarima, saznajem da sam udario u drvo desnim farom, auto je krenuo uz drvo…
Da li sam ispao kroz šoferšajbnu ili kroz vrata, to niko ne zna, ali našli su me 22 metra niže… Tu je bila burekčijska radnja, a ja sam tu bio naslonjen. Srećom, burekčija je došao da radi rano ujutro, video me je, ali me nije dirao. Prema priči, samo je pozvao hitnu pomoć, prebacili su me u klinički centar u Kragujevcu, a posle nekoliko sati odvezli su me za Beograd – priča Dragan.
Jedan od uzroka nesreće bio je i Draganov automobil, koji nekoliko minuta pre nesreće nije baš najbolje radio. Odjednom je počeo da se kreće abnormalnom brzinom…
Nesreća jednostavno nije mogla da se izbegne. Dragan priznaje da nikad nije osećao strah od ovog mesta, čak i kad je tu prolazio kolima na povratku iz bolnice. Tokom rehabilitacije, upoznao je mnogo ljudi slične sudbine, sa posledicama iz saobraćajnih nesreća, ili sa ratišta. Mnogi su mu ponavljali da neke stvari u životu ne mogu da se izbegnu…
A nije bilo lako. Posle povrede, te 99, proveo je 5 meseci u Ortopedskoj klinici na Banjici, u Beogradu. Oporavak je bio težak i zbog bombardovanja.
– Svi su bili u nekoj panici, nekoj nesigurnosti, svako se plaši za svoj život, a kamoli tada, pa još i da brine o meni. Ipak, imao sam tu sreću da je otac bio samnom svih tih pet meseci, u bolnici na Banjici. I svi ti ljudi, doktori i medicinsko osoblje, pružili su svoj maksimum da se oporavim što pre. Ali tih prvih mesec dana je bilo najteže, kada, zbog povrede vratnog pršljena, nisam mogao da pomerim ni levu ruku, ni desnu, ni nogu, čak sam imao i prelom desne butne kosti, što još više otežavalo moj oporavak – seća se Dragan, i dodaje da je trebalo tri meseca dok se sanirao vrat, a tek prvog jula radili su mu operaciju noge.
Zanimljivo je da se ovaj naš prvak u streljaštvu, kao mali nije bavio nijednim sportom. Seća se međutim da je, pošto je živeo blizu Doma vojske, u okviru koga je bila i strelljana, i kuglana, i stoni tenis, sa drugarima išao pomalo na streljaštvo, ali nikad se nije odlučio da krene ozbiljno da to trenira, i kao dete, i posle, kao momak.
Posle nesreće, upravo je streljaštvo bilo to koje mu je promenilo život. I to sasvim slučajno.
– Nisam ni znao da postoje udruženja osoba sa invaliditetom. Negde 2004, ili pete, krenula je civilna vojska, i moj dobar drugar je krenuo u civilnu vojsku, i baš je ušao u udruženje paraplegičara i kvadriplegičara. Rekao mi je, ’ajde, ako hoćeš da se učlaniš u to udruženje, jer su imali organizovanu pomoć, slali su vojsku kod osobe koja je član tog udruženja, da pomogne do prodavnice, da kupi šta treba, ili, da plati dažbine, i tako dalje. Ja sam u tom trenutku imao svoju firmu, radio sam ukrasne kese, i rek’o, dobro, dobro će mi doći malo da pomogne u sklapanju tih kesa. Onda su ljudi iz uprave udruženja da mi predstavljaju kako imaju sportske sekcije, da učestvuju na republičkim igrama, u streljaštvu, stonom tenisu, pikadu i tako dalje. A nekako je moja povreda takve prirode, da jednostavno, sebe nisam video u atletici, niti u stonom tenisu. Razmišljao sam o streljaštvu, najviše pažnje mi je privuklo, i tako sam otišao, javio se, pitao sam da li mogu da treniram. Tadašnji trener kluba, čika Sale Pavković, mi je rek’o, može, svaki dan dolazi u određenom terminu. I, tako, krenuo sam sa serijskom puškom – kaže Dragan.
Dragana je za njegovu okolinu danas jedan sasvim normalan čovek. Po svim svojim standardima. Prvo, on je porodičan čovek, divan drug, divan prijatelj, samim tim i vrhunski sportista. Nismo mogli a da ne pitamo Draganovog dobrog prijatelja koji prati njegove uspehe, koliko Dragan zapravo može. Dobili smo jedan vrlo jasan, odsečan odgovor – samo nebo je granica. Znajući Dragana, sasvim im je jasno da kod njega ne postoje neki limiti, ni na njegovom profesionalnom, niti na privatnom, životnom planu.
On je jedan vrhunski čovek, koji, pored svog invaliditeta, živi jednim sasvim normalnim životom, kao i svi drugi oko njega. Dragan je dakle onaj pravi primer koji je kanalisao svoj invaliditet na pravi način, i na taj način se uklopio i u sportski i u privatni život.
I tako, gledamo sve te medalje koje je Dragan osvojio.
Osvojio ih čovek koji i danas ima dobru komunikaciju i prijateljstvo sa drugarima iz detinjstva. Sa nekima je išao zajedno u školu, sa nekima je odrastao, sa nekima išao na fakultet, u grad. Govori nam o Vladimiru Aksiću, Vladimiru Vučetiću, Ivanu Bjelici, o prijateljima sa kojima se i okumio, svojevremeno.
– Evo tu su uveќ i podrška su, i kad je streljaštvo u pitanju, i tokom mog oporavka posle povrede – kaže s ponosom Dragan.
A drugari Draganovi, zadivljeni su time koliko je Dragn uložio snage i volje u sve što je morao da preživi, i da dostigne. Smatraju da je presudna u svemu njegova smirenost, taj pozitivan stav koji je on gajio prema životu uopšte, i prema ljudima, a što se u nekom momentu čoveku isplati u životu.
On se nije predavao i pre nego što je počeo da gađa. On je, iako invalid, pokretao razne mogućnosti, gledao da zaradi, da se snađe. I kad se sve uzme u obzir, onda je i Draganov uspeh u streljaštvu sasvim očekivan. Stoga poruka – fokusiranost na uspeh i pozitivan stav!
A bilo je trenutaka, priznaje Dragan, kada je razmišljao ozbiljno o prestanku, pogotovo posle neuspeha u Riju. Kroz glavu su mu prošle reči – ne mogu više, ostavljam sve…
Za kraj ovog druženja sa Draganom, ostalo nam je još jedno pitanje – da li sanja o još nečemu, kada je sport u pitanju…
Naravno, olimpijsko odličje je kod svih sportista u vrhu liste. Sanješ li o čemu još, kad je reč o sportu? Pa sanjem još olimpijskoj medalji. To je ono što mi nedostaje, imam dva svetska zlata, dva evropska zlata, svetski rekord finala, kvalifikacija. Ostaje još ta olimpijska medalja, ja se nadam da ću uspeti da osvojim i olimpijsku medalju.
I osvojio je baš to odličje u Parizu 2024. godine.
No, najveći njegov uspeh u životu jeste trenutak rođenja sina, kada se sve promenilo, čak i način treninga… I to je prava kruna u njegovom, ne baš lakom životu…
FOTO – OKS/POKS