SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (4/9) – DRAŽENKO MITROVIĆ PRVI DEO

(25.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.

U ovom izdanju serijala Sanjamo i osvajamo medalje, dajemo portret Draženka Mitrović, jednog od naših najuspešnijih paraolimpijaca. Za 14 godina karjiere, osvojio je 24 medalje u bacanju diska, koplja i kugle na evropskim i svetskim prvenstvima kao i na paraolimpijskim igrama. Draženko je sportista koji se po svemu odvaja od drugih…

Nesebičan, uvek spreman da pomogne kolegama i prijateljima so osmehom koji pleni i energijom kojom hrani se oko sebe, Draža je uspeo da svoj hendikep pretvori u kvalitet. Iako je rođen u maloj, zdravoj sredini, od detinjstva je znao šta želi, imao je cilj, a put ka sportskom olimpu nasilno mu je promenio događaj kada je imao samo 10 godina. Pucanje iz pištolja, pijanog i neodgovornog čoveka, pretvorio je slavlje u tragediju.

Sa Dražom smo se sreli na mestu zločina, u selu Pervan, odakle potiče, u Republici Srpskoj, na mestu koje je promenilo njegov život iz korena. Pre više od tri decenije.

– Jeste, 1989. godine, 4. juli je bilo kada sam doživeo nesreću, ovde. Baš, nesrećan slučaj, ranjavanje iz vatrenog oružja. Bilo je veselja, nas je bilo jedno 20 klinaca, sigurno. Mog uzrasta, mlađih, starijih… Nisam prvo znao šta mi se desilo. Samo sam osetio neku toplotu i pao na kolena i na ruke. I od tog trenutka, sve se menja – kaže Draženko.

Prvo je prebačen u bolnicu u Banjaluci, ali tamo nisu smeli da ga operišu. Prebacili su ga potom u Zagreb.

– Teško ranjavanje. Posle nekoliko dana, koliko sam bio u komi, probudio sam se. Čak su i doktori mislili da neću da preživim. Bukvalno, jedan od hiljada preživi. I ja sam bio taj – priča nam Draženko.

Bilo je to baš teško ranjavanje. Prostrelna rana, oba plućna krila, pomereno srce. I povreda kičme. I rebra pokidana, sa desne strane. Ništa dobro…

A ono što je zanimljivo, čovek koji je to uradio, praktično nije ni odgovarao, zapravo nešto uslovno… Taj čovek, koji je jednom detetu drastično promenio život, nije se usudio ni da ga obiđe, bar jednom, izgovarajući se da se plaši Draženkovog oca. Draža je dobio i presudu za neku oštetu, ali ništa od nije naplaćeno.

Nismo mogli a da ga ne upitamo kako doživljava danas ovo mesto, iako je prošlo toliko godina…

Kaže da se ne boji, da je sada malo drugačije, nije bilo puta, bio je makadam, ograde drvene… Ali, sada nema naroda u selu! I osnovna škola „Milorad Umjenović“, koja je dobila ime po Narodnom heroju iz njegovog, ’71. godine kada je napravljena, imala je 1117 učenika, Kada je Draženko išao u nju, 1989, bilo je 381, a sada – 18…

I kada sada dođe u školsko dvorište, posle toliko godina, ne može da se ne seti detinjstva, školskih dana.

– A bilo je u to vreme, jako strogo, što se tiče ove škole. Setim se uvek redova u kojima smo čekali da uđemo u školu – kaže Draženko i ističe kako su svako jutro, pod obavezno, u jednom koritu, koje stoji i danas u školskom dvorištu, morali da peru obuću, pa onda da stanu u red i tako uđu u zgradu škole.

– To je bilo tako strogo vreme, gde nisi smeo da kažeš ništa ni učitelju, a ni roditeljima svakako. A ako si pogrešio u školi, sleduje kazna. Prvo od učitelja, nastavnika, pa onda kući, dupla kazna od roditelja.

 

Draženko malo zastade, uzdahnu, okrene se ka kući, pa kaže:

– Jednostavno, to mi se desilo, tu. Šta da se radi? Idemo dalje!

– Treći radzred osnovne škole je završio. Ali, kako život piše romane, on je neki novi, lepši roman ispisao. Dražu, sa svom njegovom voljom i željom i snagom, život je odveo na neko drugo mesto. Danas svi ljudi vole da su u njegovom društvu. On toliko pozitivne energije širi, on toliko ima srca za sve. Ima Boga – reči su i ujedno poruka majke Draženka Mitrovića.

Iako onemogućen da vodi život poput većine nas, Draženko nalazi načina da pomogne. Prijatelji i komšije iz sela govore kako im se nalazi u pomoć oko poljoprivrede…

 

Iako je Pervan mali, iako je mnogo ljudi otišlo, opet je crkva to mesto gde se preostali okupljaju. Na pominjanje imena Draženkovog, sveštenik nam odmah kazuje da je reč o čoveku koji je svoje talente iskoristio i zato što je imao veru u Gospoda.

– On je još kao dete dolazio i na molitvu, molio se Gospodu Bogu, počeo je da radi, da trenira“, kaže nam sveštenik koji smatra da se dogodilo čudo da jedan čovek koji je takvog zdravstvenog stanja postigne ogromne rezultate, ali ističe i da se to desilo radom, upornošću...

A Draža bi svakako uspeo i da ga nije pogodila ova nesreća. I čini se da biu uspeo u bilo čemu čega bi se latio.

Bio je dobar Draženko i u još nečemu. Umeo je da posluša savet prijatelja, pa je tako završio fakultet, da svoje znanje sada prenese na druge, možda upravo one koji će nastaviti njegovim putem, putem medalja.

FOTO – SCREENSHOT