SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (6/9) – MILOŠ ZARIĆ PRVI DEO

(27.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.

Miloš Zarić je naš atletičar, paralimpijac, koji je po mnogo čemu specifičan. Jedini je koji je učestvovao i na letnjim i na zimskim paraolimpijskim igrama. Baca koplje, kuglu, vozi skije, a odnedavno je Zarić počeo da se bavi i trenerskim poslom. Želi da iza sebe ostavi šampione kakav je i on bio. Nesebično pomaže drugima kada god može.

Za njega se slobodno može reći da mu je 24 časa premalo da završi sve što želi. Miloš je osvojIo svetsko i 2 evropska zlata u bacanju koplja. Ima još po 2 srebrne medalje sa tih takmičanja i još 2 bronze sa kontinentalnih pravenstva. Miloš je i rekorder Evrope. Naš šampion je i osnivač atletskog kluba „Pora“ u Užicu.

Život Miloša Zarića, njegov stav i energija mnogima mogu da posluže kao veliki podstrek!

Jedna oštra krivina, iz pravca Jelove gore, prema Užicu. Jedna krivina ulevo. I posle te duge krivine, a tada nije bila ove zaštitne ograde, automobil je sleteo u provaliju, te 2007.

– Da…, ja sam bio suvozač, vozili smo auto moje mame, ja i drug. On je vozio, a bio je neiskusan vozač. Kiša, i magla je bila tog 4. novembra. U policijskom zapisniku je stajalo da smo išli 33 km/sat. Nismo nI bili pijani. Šta da kažem? Čovek, kažu, kad je pijan, on se onako, omlitavi. U 90% slučaja, ništa mu se ne desi. A ja sam odreagovao nekako glupo. Stegao sam se mnogo, i kičma je pukla – seća se naš sagovornik. I dodaje da su se prevrtali jedno deset do petnaest puta…

– Zaustavili smo se tek dole, a bila je velika, duboka provalija. Sreća je da smo ostali živi uopšte. Da sam bio vezan, ne bi ostao živ i slomio bih vrat. Tako da, nekad ima sreće, kažu, i kad se ne vežeš, bolje bude, ali to nikad ne znaš. Tako da, bilo i prošlo, kao da nije bilo. Nastavljamo dalje – kaže i uverava nas da od tada mnogo vodi računa u vožnji.

A danas vozi kvad, između ostalog, ekstremno vozilo s kojim ide svuda.

– Penjem se na nemoguće staze i stazice. Tako da mi je to, ono, za uživanje moje, da idem svuda. Ručne komande, sve imam. Ponesem pršute, malo slanine. Volim prirodu, volim druženje. Ima nas više drugara, pa se skupimo, oni imaju isto kvadove, pa se vozimo. Tako da mi je to neki hobi i uživanje – iskren je Miloš.

Vera Zarić, majka našeg Miloša, priča nam i o životu pre nesreće i posle.

– Prvo, kad bih mogla, nikad se u prošlost ne bi vratila, niti bi volela da se sećam tih dana i tog njegovog udesa. Ali, kažem, možda je to moralo tako da bude. Ne bi znala šta bih dugo rekla.

Kažemo da nam je utisak da se retko ko se pomiri sa sudbinom, kao Miloš. I da ta reč pomiri, ili izraz „sa sudbinom“, možda je i rogobatan, i neprimeren ako znamo danas da je reč o našem šampionu. Nekako je Miloš iz svega toga svojom voljom izašao, i, evo, pokazuje godinama posle da je još jači.

– Ja bar mislim da se on nije pomirio, ali on je vedrog duha, zrači pozitivnom energijom i to njega nosi. I da negde on u podsvesti i ima taj svoj trag iza sebe. Ali tako je kako je, i gruvamo, idemo napred – kaže majka Vera.

A mnogo godina je Miloš sam krojio svoj put, onaj sportski. Usput je morao i da savladava neke nepravde, i životne i sportske.

– Taj Milošev sportski put nije bio ni malo lak. Kad je počao da trenira ni auto nije imao, on je odavde sa kolicima silazio, možda kilometar i po, dole, da trenira. I sa treninga je se vraćao, na isti način. Snalazio se kako je on znao. Nekad ga je neko stavio u kola, nekad ga je neko izgurao kolicima do kuće. Ali Miloš nije odustajao. Podrška smo tad u to vreme bili ja i sestra mu – priča nam majka Vera.

– Mi smo na jednom brdu, najvećem, koje se zove Pora. I atletski klub koji sam osnovao i uveo tolike ljude, zove se po ovom brdu. Jer, ovde je moj prvi početak i moj prvi dan, kada sam počeo da trenirao i borio se ovde – kaže nam Miloš.

Kaže da je trening bukvalno izgledao kao danas, sada. Stolica je tu uvek stajala, gde su nailazili prolaznici. A on je bacao – uzbrdo!?

I svaki dan je izgledao tako, sve dok nije uspeo u svome cilju.

– Mora čovek da nauči da kontroliše kolica, jer kolica znače kao noge –  odsečan je Miloš. I dodaje – I nikad ne odustajati. Ako odustaneš, ništa nisi uradio!

Miloš ništa ne zaostaje za drugima. Čak se može slobodno reći da je mnogo uspešniji od drugih. Uprkos svojoj situaciji…

FOTO – SRCREENSHOT