SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (8/9) – ŽELJKO DIMITRIJEVIĆ PRVI DEO

(28.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.

U ovom izdanju serijala Sanjamo i osvajamo medalje, dajemo portret Željka Dimitrijevića srpskog atletičara i paraolimpijca. Najčešće se takmiči u bacanju čunja. Na Paraolimpijskim igrama u Londonu Željko Dimitrijević je oborio svetski rekord u bacanju čunja i osvojio prvu zlatnu medalju za Srbiju…

Priča počinje na nekih 12 kilometra od vrela Mlave, u selu Ribar, 22. juna 1990. godina. Na obali se nalazi mesto koje je promenilo Željkov život iz korena i okrenulo ga na neku sasvim drugu, neželjenu stranu, tim jednim mojim nesmotrenim potezom, jednim skokom u vodu – kazuje Željko polako svoju priču i usmerava nas pogledom na to, kako sam kaže, mesto zločina.

– Ovde je taj plićak, ispod vrbe koja je ovde nekad postojala, a sada je samo koren… Sa te vrbe koja je bila nagnuta ovde nad Mlavu sam skočio. Zapravo, tu smo, moji drugari i ja, prvi put skakali za tolike godine. Na Mlavi smo se kupali na razni mestima. Ali i skakali, sa vrbe. A baš na tom mestu voda je plitka, do pojasa. Ispod je kamenje. Skočio bih ponovo, jer, skočio sam zbog obraza. Bili smo mladi, pa nismo razmišljali. Skočio bih ponovo zbog obraza, a i da ne izneverim drugare. Skočio bih ipak, samo, malo pametnije – kaže Željko i priznaje da je na to mesto do sada dolazio možda, tri, četiri puta, nakon nesreće.

– Nije meni Mlava kriva. Zapravo, ta reka nije tekla samo do Morave. Mlava je tekla za mene sve do Temze, do 2012. godine i do Paraolimpijskih igara, do zlatne medalje, i do svetskog rekorda.

– Ne treba se zanositi, ne treba gledati sa nebesa. Treba ostati prizeman. Družim se sa ljudima s kojima sam se družio i ranije, jer to su moji prijatelji – kaže Željko.

Iz razgovora sa komšijama, saznajemo da je bio mnogo dobar i pre nesreće koja ga je zadesila. Ali je pokazao da i u ovakvom stannju, sa takvom teškom povredom, čovek, ako hoće, ako želi, ako ima snage, može da promeni mnogo težak život u nešto drugo.

Dok su nam ovo pričali, padala je i po koja suza kod žena ali i kod muškaraca. Ne samo zbog sudbine, već tu ima i suza radosnica kada ga vide na pobedničkom postolju.

„Za nas je on veliki čovek… Najveći! I najbolji na svetu u onom što radi. On je čovek koji pronosi slavu i Ribara, i Srbije, čovek koji peva himnu. Sedam, osam puta peva himnu… I neka peva još toliko! Daj Bože sto godina da živi. Daj Bože – poručuju komšije.

Jedan od njih ističe da može lično da posvedoči koliko su njegov život i detinjstvo bili teški, da je težak put prelazio od rođenja do momenta stradanja. A, eto, uprkos svemu, njihov Željko ima zlatne ruke i zlatnu dušu. I pokazuje da je u životu sve moguće. Sve! I ova priča o Željku je zapravo podrška svima drugima koji su možda u sličnoj situaciji. I poruka da nema predaje, nikad.

– On je čist je primer kako čovek sa dna može da se vine u visine – kažu komšije iz Ribara…

Sledeća stanica na ovom malom putešestviju kroz Željkovu prošlost, jeste Žagubica. Tu je Željko odrastao, išao u školu, od petog razreda osnovne škole, do druge godine srednje škole.

– To je bilo usmereno obrazovanje. Mi smo zadnja generacija. Igrom slučaja, spletom nekih okolnosti, jedno vreme sam bio u domu u Aleksincu, pa onda u Zemunu. Ali, meni je srce ovde – kaže nam Željko primičući jednu ruku grudima, a drugu pokazujući oko sebe, dok smo se kretali po ulicama Žagubice.

FOTO – PRIVATNA ARHIVA