SANJAMO I OSVAJAMO MEDALJE (2/9) – BORISLAVA BEBA PERIĆ RANKOVIĆ
(24.5.2025) – Ovo je priča o šampionima koji su u životu prvo pobedili sebe i stanje u kojem se nalaze, a zatim i protivnike na sportskom terenu. Splet raznoraznih nesrećnih životnih okolnosti, običan trenutak nepažnje ili neodgovornost drugih ljudi, od običnih, stvorili su osobe sa invaliditetom, koje često mnogi gledaju sa žaljenjem, ali i nerazumevanjem. Oni se nisu mirili sa zlom sudbinom, već su rešili da svoj život ili bar ono što je od njega ostalo, uzmu u sopstvene ruke.
Išli su putem kojim se ređe ide, putem posutim trnjem, sa mnogo na prvi pogled nepremostivih prepreka. I kada su drugi odustajali, oni nisu! Sopstvenom čeličnom voljom i mukotrpnim radom uspeli su da postanu sportisti kojima se Srbija ponosi i koji pronose slavu naše zemlje širom sveta.
Borislava Beba Perić Ranković, naša je najuspešnija paralimpijka, stonoteniserka koja je do sada osvojila preko dvadeset medalja na evropskim i svetskim prvenstvima i na paraolimpijskim igrama. Bila je višestruka šempionka, proglašavana za najbolju parastonoteniserku sveta. Ipak, ona smatra da je njena najsjajnija medalja – porodica, suprug Miša i ćerka Dragana. Ne bi, narano, Beba uspela da iza nje ne stoje i roditelji, a najvećeg učitelja i motivatora ima u svom treneru, takođe parastonoteniserkom šampionu Zlatku Kesleru.
Borislava je bila devojka koja se u svom Bečeju malo razlikovala od drugih. Radila je u stolarskoj radionici, što je za dame, priznaćete, malo neobično. Ali, upravo ta radionica našoj sportskoj heroini promenila tok života. Za vreme rada dogodila se nesreća…
Veliki teret, težine od čak dve tone, otkačio se i poklopio Bebu. Od tada, njen život ide nekim drugim tokom.
Na podsećanje i na mesto i na trenutak, Beba nam ipak kaže da ni jednom joj nije kroz glavu prošlo šta se to desilo.
– Jeste, ponekad, u segmentima, istrči pitanje, da li je trebalo drugačije postupiti, ali kada sagledam svoj život, od tog trenutka, pa sve ono što se dešavalo, mislim da ne bih ništa menjala, jer jednostavno, ta nesreća je mene promenila! A na drugoj strani, napravila je od mene nešto što, da tako kažem, nisam bila pre nesreće. Bila sam osoba koja je odustajala, koja je nije htela da istera neke stvari do kraja, jer jednostavno, nailazila sam na brdo preprek – iskrena je Beba, podsećajući nas da je u pitanju bila teška povreda, kada su napukla dva pršljena kičme…
– Ono što je tada bilo bitno, kao što je i sada, jeste da sam imala podršku svoje porodice, svojih prijatelja, kao i vlasnika radionice, gde sam nastradala – kaže Beba i objašnjava da se, posle jednog perioda rehabilitacije, vratila u istu tu firmu da radi. I ono što je bilo lepo jeste reakcija vlasnika radionice koji je ostao uz nju, pa se, tako, i danas, posle više od dve decenije od nesreće, lepo druže.
– To je jedna zaista velika dimenzija ljudskosti. Zahvalljujući kolegama, koje su tada radile, ali koje mene nisu znale pre nesreće, dakle deo njih, izlazile su mi u susret. Da nije bilo takve njihove reakcije, verovatno se ne bih vratila. Jednostavno, prihvatili su me kao osobu koja nije u kolicima, i samim tim moje vraćanje u te neke tokove, da tako kažem, ta resocijalizacija, tekla je upravo onako kako bi trebalo, tako da svima njima dugujem veliku zahvalnost – kaže Borislava.
Činjenica je da bi gotovo svako, posle takve nesreće, utonuo u zaborav. Povratak na posao, u firmu, Bebi je predstavljao povratak u normalan život…
A taj život je potom bio obogaćen i sportskim uspesima, ali i ličnim, jer se ostvarila i kao supruga i kao majka. Ona na sve to dodaje da se ostvarila ponajviše kao čovek.
I kako onda da pre svega njeni Bečejci ne budu ponosni. Zaborava ovde nema.
Beba je izrazila želju da nas odvede u jedan zaista poseban kafić, kafić na čijim zidovima i uopšte u tom prostoru svoje mesto su našle sportske legende Bečaja. Naravno, jedan dobar deo zida posvećen je i Borislavi Bebi Perić Ranković. Gledamo njene rekete, loptice, dres, srebro iz Pekinga, fotografije koje je svedoče o trofenjim godinama.
Beba ne skriva zadovoljstvo kad se nalazi u ovom prostoru. Šta više, veoma joj je drago i zahvalna je što se neko setio da ovo posveti onim sugrađanima Bečeja koji su proslavili ne samo sebe, nego i ovo mesto.
– Ono što mi je posebno drago, što moja medalja, iz Pekinga, jeste druga olimpijska medalja koja je donesena ovaj grad. Prvu je doneo rukometaš Bojan Džigurski davnih sedamdesetih godina prošlog veka.
Razgovor sa Bebom nastavili smo u društvu njenih roditelja. Otac Branko i mama Ljubica, bili su ti koji su, odmah nakon njene nesreće, bili sa njom pre operacije kada je i napravljen dogovor, da nema suza, da ne razmišljaju zašto, nego da gledaju šta će već sutra da urade. Oni su bili njena najveća podrška.
– Oni su i dan danas moja najveća podrška, s obzirom na to da kad god mi trebaju uskaču, da pričuvaju ćerku, i tu mislim naročito na moju mamu, koja dođe da radi sa unukom domaći. Ona mi je velika podrška, pogotovo kada odam na takmičenje, to je veliko rasterećenje, jer ne moram da razmišljяm da li će biti sve u redu kod kuće – kaže Beba.
A mama, ko svaka mama, uprkos primetnom izrazu na licu koji govori o ponosu na svoju ćerku, kaže nam „da je ipak to samo njen uspeh. Mi smo tu da je podržimo, da smo uvek za nju kao oslonci, da ne kažem kao rezervne noge“, kaže Bebina majka. I dodaje:
– Zadovoljna sam što je uspela, što je dostigla neke veličine u životu, neke stvari koje su nedostižne za nas smrtnike. Isto tako, smatram da pošto smo božja stvorenja, mi sve to možem uspeti velikim trudom, uz pomoć okoline, s ljubavlju i prihvatanjem života, kakav takav da jeste, jer svi mi imamo svoj krst koji možemo, moramo do kraja života da nosimo.
A, Bebin sportski pohod počeo je 2003. godine. Prvo je morala da padne odluka – da li košarka u kolicima, da li atletika, da li i stoni tenis.
– Atletika nije bila u opticaju, ja sam tad igrala košarku u kolicima s momcima, ali taj sport za mene nije imao budućnost, jer bila sam jedina devojka na tadašnjem tlu naše zemlje, koja igrala košarku u kolicima. Na nagovor Zlatka Keslera uzimam reket u ruke, u početku više rekreativno, a onda je, posle godinu i nešto, bavljanja stonim tenisom, palo prvo ozbiljno pitanje – koliko meni treba da stignem u svetski vrh? Odgovor tada je bio – nije to tako lako, kako se tebi čini. Verovatno je to bila prva i najbitnija prekretnica na mom putu do ovde – seća se Beba
I ta njena želja za uspehom je jačala iz dana u dan. Nije joj bilo teško da svaki dan prelazi tih 50 kilometara od Bečeja do Novog Sada, da odradi vežbe i zatim trening. Posmatrano iz sadašnje perspektive, ova upornost se, naravno, isplatila. Već 2007. godine Beba je uzela medalju na Evropskom prvenstvu, i to ne bilo koju, nego zlatnu medalju!
Sasvim je onda bilo normalno da Beba i 2016. godine, uzme zlatnu medalju na paraolimpijskim igrama, nakon što je na prethodne dve paraolimpijade uzela dva srebra. Trener smatra da je sve to rezultat i Bebine tvrdoglavosti, ali i sportske drskosti, da na terenu pokaže da je sve to moguće, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica s koliko godina je Beba počela da se bavi sportom.
Može se uspeti ukoliko postoji motiv, želja, i odluka da se tome posvetite. Dakle, rečenica ’da nije to baš tako lako’, jeste rečenica koja je napravila prekretnicu u Bebinjoj karijeri, rečenica koju je izgovorio Zlatko Kesler.
Beba je provela na hiljade sati u sali trenirajući, a kada se ostvari neki uspeh, to vreme pada u zaborav.
Beba priznaje da je bilo trenutaka zasićenosti, kada joj je dosta i reketa i loptica, zatvorenog prostora. Jave se i misli o odustajanju…
– Ali, tada se uvek nešto novo desi, prekretnica, da nastavite možda još malo, da probate, da vidite koliko, gde su vaše granice“, kaže Beba i dodaje kako je to možda taj momenat koji je bitan u životu, da se ne postavljaju baš striktne granice, nego da se one pomeraju. „I uspećete u životu, da li na lakši ili teži način, zavisi od vas samih, i zavisi od vaših ambicije i motiva.
Na konstataciju da je osvojila sve što je mogla da osvoji, nešto i više puta, zamolili smo Bebu za odgovor na pitanje šta je dalje motiviše. Šta je još tera da dolazi na treninge, na kojima predano, svaki dan po najmanje dva, a ne retko i četiri sata provede u sali?
– Možda je to nekad motiv da pokažem mlađima, da godine nisu bitne, da puno toga može da se ostvari – kaže Beba. Ali u poslednje vreme, priznaje da joj je svojevrstan motiv broj osvojenih medalja. Pokušaće, kaže…
