ISTORIJAT OLIMPIJSKIH IGARA – Doping

Velika želja za uspehom, odnosno postizanjem što boljih sportskih rezultata, vremenom je uticala na sportiste širom Sveta da u tu svrhu, sve češće,  upotrebljavaju „nedozvoljena sredstva“. To se, pre svega, odnosi na stimulativne hemijske i medicinske medikamente, poznate pod nazivom doping. I pored činjenice da, na duži ili kraći rok, konzumiranje istih ostavlja lakše ili teže posledice po ljudsko zdravlje, trend ove negativne težnje je i dalje u porastu. Izuzetak u tom smislu, na žalost, ne predstavljaju ni Olimpijske igre.

Upotreba neke vrste dopinga otkrivena je, retroaktivno,  još  na letnjim Olimpijskim igrama 1904. godine, kada ona još uvek nije bila zabranjena. Takva situacija je potrajala sve do 1967. godine kada Međunarodni olimpijski komitet zvanično zabranjuje korišćenje svake vrste dopinga.

Neki od najpoznatijih olimpijaca, koji se, neslavno, vezuju za dopin afere su i švedski petobojac Hans Gunar Liljenval, kanadski sprinter Ben Džonson, američka atletičarka Florens Grifit Džojner i mnogi drugi.

Zanimljivo je istaći da su u korišćenju dopinga, barem po zvaničnim podacima, dominirali istočnonemački sportisti. Kada su olimpijske discioline u pitanju prevagu, i dan danas, odnose dizači tegova.

Kao odgovor na mnoge doping afere Međunarodni olimpijski komitet, krajem devedesetih godina prošlog veka, osniva Svetsku antidoping agenciju (WADA), koja je ubrzo po osnivanju počela da opravdava svoje postojanje.

Međutim, moramo znati da borba protiv dopinga i dalje traje i trajaće.

Projekat “Istorijat Olimpijskih Igara” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Rebublike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.