POSTAĆU VIDLJIV – ŽELJKO DIMITRIJEVIĆ
PREVENCIJA I ZAŠTITA OD DISKRIMINACIJE OSOBA SA INVALIDITETOM
(27.12.2023) – Željko Dimitrijević je jedan od naših najboljih i najtrofejnijih sportista-paraolimpijaca. Rodjen je početkom 70ih godina u selu Ribare pored Žagubice, odrastao je u sirmomaštvu, lišen ljubavi majke i oca. Podigla je i othranila baka, kojoj j i danas zahvalan na svemu što je učinila za njega, ali ona, nažalost, nije uspela da se raduje njegovim sportskim uspesima posle tragedije koja ga je zadesila.
Ali, nije sve moralo da bude baš tako, sve je to sudbina. Kao svršeni srednjoškolac, početkom 90-ih imao je švajcarsku radnu vizu u džepu, a na početku tog leta želeo je sa svojim starim drugarima da se osveži na Mlavi koja je i u najtoplijem delu godine više nego hladna za kupanje. Kako mladost sa sobom nosi i ludost, njih trojica odlučili su da u plitku reku, nije dubina bila veća od metra, skaču sa vrbe koje se zlokobno nadvilu nad reku. Drvca su rekla da Željko skoči poslednji, ali tada se, prvi put u njegovom životu, javio strah. Kolebanje je donelo komešanje, dva drugara su želela da ga požure, motiviđu, i u tom malom metežu Željko je poleteo kao vodi. Umesto na noge, krenuo je da skoči na glavu i to je bio potez koji mu je promenio život. Povreda vratnih pršljenova kičme, pa nestručan transport do Beograda doprineli su da trajno ostane u kolicima. Godinama posle toga želeo je da pronadje motiva za život, pomišljao je i najgore, ali je jedan odlazak na utakmicu, na stadion Crvene zvezde, doneo preokret. Tada je Željko video mnogo osoba u kolicima, mnogo sličnih priča je čuo i rešio da se bori još jače i još više.
Bio je prvi stanar Doma za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi, jedan od najaktivnijih članova Udruženja koje je osnovao i sa pažnjom je pratio učešća naših paraolimpijaca na evropskim i svetskim takmičenjima, sve dok nije došao do zaključka da bi i sam mogao da proba, poučen iskustvima sa raznih sportskih Susreta paraplegičara i kvadriplegičara, kada je imao respektabilne daljine u bacanju čunja.
Prionuo je Željko na treninge, radio je savesno i dobro i 2012-te godine krenuo na medjunarodna takmičenja. Prvo evropsko prvenstvo i prvo zlato, usledile su Paraolimpijske igre u Londonu i zlato i svetski rekord, nizala su se, zatim, najsjajnija odličja godinama, bio je neprikosnoven, gde god se pojavio. Pored sebe godinama je imao prijatelja i saborca iz Doma Miloša Mitića, o ostvarila im se želja da na Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru jedna pored druge se vijore srpske zastave na pobedničkom postolju. Miloš je, nažalost, prerano napustio ovaj svet, a Željko nastavio da se bori, uprkos godinama i zdravstvenim problemima koji su ga sustizali.
Na Igrama u Tokiju prvi put u karijeri osvojio je “samo” srebrnu medalju, što je bilo veliko iznenadjenje i šok. Mnogo mladji ruski takmičar ga je prebacio, pobedio i bio je to signal da se Željko povuče. Imao je, zatim, Dimitrijević ponovo zdravstvene tegobe, ali je sada, pred Paraolimpijsek igre u Parizu, ređio da se reaktivira i pokuša u 6-oj deceniji da napravi što do sada niko nije. Da se ponovo domogne titule paraolimpijskog šampiona.
Za ovih više od 10 godina vrhunskog bavljenja sportom Željko je uspeo da se skući, da živi život koji želi i koji zaslužuje. Ali, ipak, taj sportski crv, taj motiv za dokazivanjem i pobedjivanjem je jači. Umeo je često da kaže da osobe sa invaliditetom same biraju svoj put, da je i on sam bio i gladan i žedan u životu, ali da se sve prepreke savladaju uz mkotrpan rad. I ono što nije zanemarljivo, niko, pa ni osobama sa invaliditetom, nikome ništa neće da pokloni.
To je poruka koju osobe koje su doživele neku traumu u životu, ili imaju urodjeni invalididtet moraju da znaju. Bez obzira šta se dogodi u životu, uvek mora da se ide dalje, ne osvrćući se previše na prošlost. Invaliditet nije osuda, nego stanje, nije bolest, još manje zarazna, tako da svakome od nas može da se dogodi. Zato, bez obzira na probleme sa kojima se svi suočavam o na ovaj ili onaj način, treba i moramo iz svih životnih situacija da izlazimo kao pobednici. Drugog izbora nemamo.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
FOTO – PRIVATNA ARHIVA