VRATIMO IGRU DECI BEOGRADA – PRVI DEO
(24.12.2023) – Dvadeset prvi vek je doneo neshvatljiv tehnološki napredak ljudskoj civilizaciji, a brzina inovacija i upotreba istih u svakodnevnici postaju sasvim uobičajena rutina u našim životima. U tome prednjače zemlje koje sebe nazivaju demokratski Zapad, a koje predstavljaju SAD, Velika Britanija sa članicama Evropske unije, Kanada, Australija i Novi Zeland. Na još višem nivou je tradicionalno Japan, Južna Koreja i gradska struktura Kine ga uspešno prate, kao i pojedine zemlje iz Persijskog zaliva.
U ostatku sveta, u zavisnosti od regije, tehnološki bum je svuda prisutan, ali prvenstveno u manjem obimu i kod bogatijih slojeva društva. Ipak, apsolutno ceo svet je prihvatio jednu modu koja je 90-tih godina bila privilegija, a sada je rutina – mobilne telefone. Kada sam pre desetak godina boravio u Šimkentu, gradu blizu kazahstansko-uzbekistanske granice i kada sam video da na ulicama skoro svi građani nose ove aparate, shvatio sam da to više nije luksuz već nešto što se podrazumeva.
Mobilni telefoni su nam u nekim segmentima olakšali život, učinili su da naša komunikacija bude brže i konkretnija, ali su sa druge strane učinili da budemo maksimalno zavisni od komada plastike. Kako to obično biva, zbog godina, iskustava i prakse najranjivija je najmlađa grupa – deca i mladi uzrasta do 18 godina.
Problem upotrebe tehnologije i njene korelacije u odnosu na čoveka je sa aspekta dobrobiti ili štete nešto što zahteva vreme, jer se samo tako mogu uočiti benefiti ili mane. Da li mobilni aparati zrače i koliko, da li oštećuju vid, da li nas čine nervoznim i da li nas besomučno držanje u rukama odvraća od nekih neophodnih aktivnosti kakva je recimo fizička aktivnost?
U drugoj polovini 20. veka generacije u našoj zemlji su odrastale uz nešto što se zvalo fizička kultura ili fizičko vaspitanje. Deca sa sela, kojih je tada bilo sigurno 75%, su u startu bili aktivniji. Zbog mesta u kojima su živeli mnogo više su pešačili do škole ili naseljenih mesta, uz pomaganje porodici kod poljskih i ostalih kućnih radova, ali su i pored toga upražnjavali sport.
Deca iz gradića i gradova su više vremena provodili po sokacima i na ulici, međusobno se igrajući i družeći, uz veću zastupljenost organizovanog bavljenja sportom po mnogobrojnim i različitim klubovima. Pored toga, časovi fizičkog u školama su bili omiljeni predmet, bez obzira da li su se igrali sportovi sa loptom ili bazični sportovi. Većina se sigurno seća da su u mlađim razredima radili gimnastiku branjem zamišljenih jabuka ili su jedva čekali da uđu u fiskulturnu salu, gledajući u parket, koševe ili golove kao nestvaran san koji se odvija pred njihovim očima.
Projekat Vratimo igru deci Beograda sufinansiran je sredstvima Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
FOTO – PRIVATNA ARHIVA