Ispovest Ane Ivanović
Nekada prva teniserka sveta, osvajač Roland Garosa i jedna od najboljih teniserki u istoriji našeg “belog sporta”, Ana Ivanović, govorila je o svom privatnom životu i odrastanju, na izuzetno zanimljiv ali i potresan način. Ona je dala intervju nemačkoj novinarki Džudit Vilijams, a mi vam prenosimo neke od najzanimljivijih i intrigantniji delova istog.
Odrastanje?
” Odrastala sam u srećnoj porodici, moji roditelji su bili vrlo zaštitnički nastrojeni prema meni i bratu. Naša zemlja je bila u ratu u to vreme, bile su sankcije i jako teška vremena za moju zemlju. Međutim, kada se setim svog detinjstva gledam na njega kao srećno vreme. Bila sam slobodna i uživala sam u igranju sa prijateljima, ali je istina da sam bila i introvertna. Bilo je jako teško odrastati u Jugoslaviji tada, jer si bio svedok siromaštva i tuge. Bilo je momenata gde su se ljudi borili da prežive jer nisu imali novac i šta da jedu. Sećam se da su moji roditelji išli u Mađarsku da bi nam nabavili hranu. Bili smo jedni od srećnika koji su imali šta da jedu i to je učinilo da cenim stvari više, jer znam odakle sam došla i znam šta su moji roditelji sve radili kroz te godine da bi nas prehranili.”
Vaspitavanje dece?
” Nije bilo lako naći posao uopšte, a ni zaraditi, bila je to borba za preživljavanje. Verujem da je sve to uticalo na to kako danas vaspitavam svoju decu. Primenjujem istu filozofiju koju su moji roditelji primenjivali na mene. Mislim da način na koji sam odgajana počiva na dobrim vrednostima i to je bilo vrlo važno, ne samo za prve godine mog života, već kroz celo moje detinjstvo.”
Život tokom NATO agresije?
” Ustajala sam u šest ujutru i trenirala dok se sirene ne oglase. Onda se brzo pokupim i trčim kući. Pokušavali smo da živimo što je normalnije moguće, roditelji su se trudili da nas zaštite najviše što mogu. Nismo išli u skloništa nakon oglašavanja sirena, ali se sećam da sam jednom prilikom bila jako uplašena. Komšija je došao i rekao da će bombardovati poštu koja je blizu naše kuće, tako da su roditelji probudili mene i brata oko 10 uveče i odveli nas kod bake i deke. Kad smo došli kod njih, osetili smo kako se tlo trese, jer su bukvalno bombardovali zgradu pored koje smo prošli 10 minuta pre toga.”