ISTORIJAT OLIMPIJSKIH IGARA – Barselona 1992.
Po mnogo čemu specifičnom će, naši ljubitelji sporta, pamtiti Olimpijske Igre održane u Barseloni 1992. godine. Naime, zbog sankcija Ujedinjenih Nacija uvedenih tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, naši sportisti, barem kada su u pitanju kolektivni sportovi, nisu imali pravo učešća na ovoj Olimpijadi. Ipak su postojali izuzetci. Naime, pravo učešća na Igrama imali su samo sportisti iz pojedinačnih sportova i to oni koji su ispunili olimpijsku normu. Jedna od takvih je bila i Jasna Šekarić, naš najtrofejniji strelac u istoriji ovog sporta. Prenosimo deo njenih sećanja vezanih za Olimpijadu u Barseloni, a čiji kompletan sadržaj možete pročitati na zvaničnom sajtu Olimpijskog Komiteta Srbije.
“Bilo je to vreme ratova na prostorima nekadašnje, već rasparčane Jugoslavije. Uprkos svim nemilim dešavanjima, pokrenuta je incijativa da naši sportisti učestvuju na Igrama u Barseloni. Dok su pregovori Jugoslovenskog olimpijskog komiteta i Organizacionog komiteta Olimpijskih igara u Barseloni bili u toku, ja sam se pripremala. Neshvatljivo mi je da neko može da zabrani sportistima da se takmiče. Najzad, 48 sati pre početka Igara, stigla je vest iz Njujorka. Odluka komisije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za praćenje sankcija prema Jugoslaviji je bila da sportisti naše zemlje mogu da se takmiče u Barseloni samo u pojedinačnoj konkurenciji, bez državnih obeležja pod imenom „nezavisni olimpijski učesnik”. Nismo smeli da imamo ni tehničko osoblje ni vođe puta. Samo sportisti (52) i 21 trener. Zabranjeno nam je da nosimo opremu sa državnim obeležjima i tek smo u Barseloni dobili odgovarajuću.
Došla sam u Barselonu da pobedim. Početak je za nas bio sjajan. Prve medalje na Igrama su osvojile takmičarke vazdušnom puškom, naša Aranka Binder je bila treća. To me je još više ohrabrilo pred takmičenje sportskim pištoljem. U osnovnom delu sam pucala dobro. Plasirala sam se u finale, sa velikim izgledima da osvojim neku od medalja. Završnicu od deset hitaca sam počela odlično, a ubrzo se ukazala potreba za neznatnom korekcijom nišana. Učinila sam to rutinski. Pogodak je bio slabiji od prethodnog. Novo pomeranje nišana i ponovo slab pogodak. I tako nekoliko puta, dok nisam shvatila da sam radila nešto što nisam nikada do tada. Pomerala sam nišan u suprotnom smeru. Zauzela sam šesto mesto.”
Potom je usledilo takmičenje vazdušnim pištoljem, pa Jasna Šekarić nastavlja priču:
“Imala sam dovoljno vremena da prebolim propušteno. Na vatrenoj liniji strelišta Kamp de tir u Moljetu stajale su moje stare poznanice i velike rivalke. Pre svih Bugarka Marija Grozdeva, Marina Logvinenko iz Zajednice nezavisnih država (bivši SSSR). Sjajno sam se osećala. Imala sam tremu, ali pozitivnu, onu koja ne sputava. Prve dve serije, odlične, po 98 krugova. Usledio je manji pad zbog zamora, po 97 i 96 krugova, ali, pak, isuviše dobro i nedostižno za bilo koga do tada. To je bio novi olimpijski rekord osnovnog dela i prvo mesto pred finale. Drugoplasiranu Logvinenko nadmašila sam za dva kruga. Odlučujuću seriju sam počela sa dva „jaka” centra – 10,5. A onda je počeo pad. Najveća drama u mojoj karijeri. Obuzela me je neshvatljiva nervoza. Ruka je počela da podrhtava. Ređali su se slabi pogoci. Za zlato, u poslednjoj seriji mi je bio dovoljan i „slab” centar. Sećam se da sam nanišanila, a u glavi mi se vrtela misao da ću, ako pogodim centar, biti prva, i da ću odbraniti zlato iz Seula. Opaljujem i na monitoru ispred sebe vidim 9,8. Opaljuje i Longvinenko – 10,6. Logvinenko počinje da se raduje, a ja nemam snage ni da se pomerim. Na semaforu istovetan rezultat: 486,4 kruga. Novi olimpijski rekord. Longvinenko je prva zbog boljeg rezultata finalne serije”, zaključuje svoju priču iz Barselone Jasna Šekarić.
Projekat “Istorijat Olimpijskih Igara” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Rebublike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.